Присуство Срба на подручју данашње Мађарске датира још из средњег века. Од краја 14. века до пада деспотовине 1459. године присутан је процес сеоба становништва Србије у северне крајеве. У деловима јужне Угарске на граници према Османском царству Срби су служили као погранична војска угарског краља.
Број српског становништва знатно се повећава са Великом сеобом 1690. године , доласком око 60.000 људи који су прешли Саву и Дунав населивши се широм тадашње државе и стигли чак на север до Сентандреје. Ову Велику сеобу предводио је Патријарх Арсеније III Чарнојевић. У том периоду Срби постају велика етничка групација, која на основу царских Привилегија добија статус политичког чиниоца.Привилегије које је издао аустријски цар Леополд I загарантовале су Србима права, вероисповедну слободу, ослобађање од неких феудалних дажбина и остале битне повластице.
У уметности долази до напуштања зографскиф форми и прихватања барокне културе. Сентандреја постаје уметничка целина каквих је мало у српској култури 18. века, о чему сведоче 7 барокних цркава и богата црквено-уметничка збирка музеја Будимске епархије. Посебну улогу одиграли су Кипријан Рачанин и Гаврил Стефановић Венцловић.
На прелазу између 18. и 19. века долази до померања српског културног центра из Беча у Будимпешту, а затим у Нови Сад . Срби су у Будиму имали своје новине и били веома добро организовани. Године 1896. основана је Матица српска која је касније пресељена у Нови Сад. Бечки двор је дао угледнијим Србима високе чинове, племићке титуле и поседе за њихове заслуге (Чарнојевићи, Поповићи, Рашковићи, Текелије). Сава Текелија један од најистакнутијих и најобразованијих Срба тога времена завештао је своју имовину за добробит српског народа (богату библиотеку, имање за школовање српске омладине – Текелијанум). Тада су основан прве грађанске школе и гимназије, штампане књиге.
Од краја 18. века српско становништво је у сталном опадању а узроци су различите природе. Највећи број опадања српског становништва забележен је оптацијом у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца када је своје домове напустило велики број људи.
До Првог светског рата значајну улогу у неговању језика и културе имала је је Српска православна црква, као и у периоду између два светска рада мада је у том раздобљу знатно опао број становништва. Црква је поводом верских празника окупљала народ и уз помоћ свештеника и учитеља организовала разне приредбе и посела. Ове приредбе су у већини српских села биле позоришне представе , односно, аматерска друштва из насеља, која су сем представа изводила и разне игре, песме и музику.
Оснивањем антифашистичког фронта (1948), који је касније прерастао у Савез јужних Словена у Мађарској, почео је нов период културног живота. У већини насеља оснивају се клубови у чијем оквиру раде и разне секције: фолклорна, музичка, драмска и етнографска. Ови нису били само за Србе, него су могли да се укључе и Мађари.
То су били клубови у Поморишју: Батања, Деска, Сегедин и на југу: Сантово, Мохач, односно, насеља Медина, Ловра, Чип, Бата, Калаз, Помаз, Сентандреја и Пешта.
У периоду 90. година прошлог века поменути клубови прерастају у фолклорна друштва и долази до значајнијег преокрета оснивањем Самоуправе Срба у Мађарској која је и данас једини релевантан представник у јавном и политичком животу Срба у Мађарској.
Доношењем Закона о правима националних и етничких мањина у Мађарској 1993. године који наводи укупно 13 националних и етничких мањина и уводи самоуправни систем мањина. Према поменутом закону омогућено је и оснивање Земаљске самоуправе тј. Самоуправе Срба у Мађарској као кровне организације Срба у Мађарској. Највише тело замаљске самоуправе (ССМ) је скупштина која у овом циклусу броји 15 члана. На челу Самоуправе Срба у Мађарској налази се председник којег именује скупштина на 5 године, као и два потпредседника такође бирана на предлог председника што треба да изгласа скупштина.